// you're reading...

Featured

Moj prvi TEDx…

Ovaj tekst je originalno objavljen na digitalizuj.me blogu pre par dana.
Ovde ga re-postujem da bi ostao zapisan i na mom blogu, ništa drugo 🙂

———

Danas sam prvi put predavao na TEDx-u.

Ha!

Oduvek sam znao da će mi to biti prva rečenica u blog-postu nakon predavanja, iako nisam znao da ću imati priliku da to uradim već 2012. :)

Šalu na stranu, za mene su TED(x)-ovci specijalna sorta ljudi, oni koji mogu da donesu promene u našem društvu, i još važnije, oni koji to žele. Na TEDx okupljanjima možete videti fantastične ideje i smele predloge, i to najčešće one vrlo izvodljive, retko apstraktne i teorijske.

Upravo iz tog razloga sam počastvovan što sam imao priliku da publici predstavim kako ja vidim vreme u kome živimo, kako kapitalizam koji poznajemo evoluira u tzv. talentizam gde su glavni kapital ljudi, talenti, a ne novac, te kako upravo ti talenti mogu da promene svet društvenim preduzetništvom.

Iskreno se nadam da sam uspeo da doprem do publike i da sam motivisao bar nekoliko ljudi da nam se jave i pomognu u stvaranju HUB u Beogradu, koji ima za cilj da potencijalnim društvenim preduzetnicima omogući najbolje uslove za rad i razvoj ideja koje mogu makar „ovolicko“ da promene svet.

Iskustveno gledano, TEDx je jedno od najboljih iskustava u mom životu. Iako sam prilično iskusan predavač, zaista je specijalan osećaj i odgovornost stajati pred takvom publikom i prezentovati im svoju ideju, naročito kad je u pitanju maksimalno 18 minuta.

Ja sam inače navikao da pričam po 60 ili 90 minuta, i da pričam izuzetno brzo, pa ko pohvata šta pričam, pohvatao je (oni koji ne pohvataju obično komentarišu sa „pametan momak, čim onako brzo priča“). :) E ovde toga nema. Priču od 90 minuta sam morao da svedem na 18 ili manje, i da je fokusiram tako da prenesem glavne poruke, a da ih „obojim“ tako da zvuče lepo, provokativno i ubedljivo. Nije to lako uraditi, verujte…

Ali imali smo sjajnu podršku od strane organizatora. Relja Dereta je naporno radio “1 na 1″ sa svakim od nas ponaosob i pomagao nam da usavršimo ono što želimo da kažemo, i on je glavni krivac što je svih osam priča delovalo onako ubedljivo.

A bile su priče ubedljive, stvarno. Mislim da je većina nas u sali bila naježena veći deo dana, a ja lično sam toliko bio na adrenalinu da sam glad prvi put osetio tek u taksiju kad sam krenuo kući. To je bilo već dobrih 24h od poslednjeg obroka. :)

Inače, bilo je ukupno osam priča u tri bloka.

Prvi, ranojutarnji, je otvorio svima nama poznati Ivan Minić sa sjajnom pričom o svom životnom putu i poukama koje je usput pokupio, i koje već dugo nesebično deli sa onima koji žele da slušaju.

Nakon njega Marija Mitrović, iz mešovitog braka Roma i Srpkinje, nas je prosto oduvala svojom pričom i primerima ukazala na koliko je visokom nivou kod nas rasizam, koliko smo samo deklarativno tolerantni i koliko je težak život naroda koji se u Srbiju doselio u vreme Cara Dušana, a do danas nije potpuno prihvaćen i integrisan u naše društvo na pravi način. Moćno i otrežnjujuće. I još nisam čuo jači aplauz na nekom TEDx.

Drugi blok je otprilike bio posvećen porukama da formalno obrazovanje nije dovoljno. Otvorila ga je najsimpatičnija Tedovka ikada, Iva Atanasković, 18-godišnja tek svršena gimnazijalka koja je u osnovnoj školi otkrila da obožava svet bakterija i od tada konstantno istražuje ovaj fascinantni svet i pokušava da nađe način da ih iskoristi za dobrobit svih nas (recimo kao čistače nafte u rekama i morima i sl). Njena sjajna energija i pubertetlijska neustrašivost su potpuno osvojili publiku, a komentari su otprilike bili da je ona predstavnik one dece u koju zaista vredi ulagati u Srbiji.

Nakon nje, ja sam, kroz već spomenutu priču, provukao i poruku da je škola cool, ali da nije dovoljna, da ne smemo dozvoliti da nas formalno obrazovanje uspori u našem razvoju, tako da je jako važno da preuzmemo svoj razvoj u svoje ruke.

Drugi blok je zatvorio fenomenalni Milan Veličković koji je predstavio projekat www.nasaskola.net, što je društvena mreža za školarce koja fokus stavlja na kreiranje e-learninga, i to od učenika za učenike (uz nadzor profesora). Kako je cilj da se obrazovanje pospeši i učini da bude „cool“, to nas je sve podsetilo na ciljeve koje ima i www.khanacademy.org, pa sam ga prozvao srpskim Salmanom Khanom:)

Treći blok je krenuo sa Sonjom Živanović koja nam je prenela svoju strast prema tangu, objasnila kako tango osvaja svet i zašto je to najpopularniji ples upravo među običnim ljudima, a ne među profesionalnim plesačima, kako se to obično misli. Način na koji nam je prenela osećaj između partnera i telesnu komunikaciju koju ostvaruju osećajući svaki deo svog tela, a koja je ključ za savršeni tango, je prosto neverovatan. Kada su njen partner Darko i ona otplesali jedan ples, meni je to delovalo kao seks u pokretu – toliko senzualnosti nisam video nikada.

Nakon Sonje, Ana Vasiljević je govorila o snazi pozitivnog razmišljanja i stava. Zamislite da imate 18 godina, maštate o budućnosti, birate šta ćete da studirate, i onda vam saopšte da imate kancer. Ludilo. A ona se skupila i neverovatnom snagom volje i pozitivizma pobedila ovu bolest. Kaže da joj je podrška prijatelja izuzetno značila, i da je otkrila koliko je teško nekoga podržavati (a ne sažaljevati) tek kad je došla u situaciju da treba da dâ podršku prijatelju koji je otkrio da je HIV pozitivan. Uz svu muku i emocije, označen si kao bolesnik, a ne kao osoba koja se leči, pa se osetiš potpuno samim ako nemaš prijatelje i porodicu oko sebe, koji samo treba da budu tu, ne moraju ništa da kažu. Moćna priča, zaista, i poučna.

Poslednji, ali ne najmanje bitan, je bio Shane Berry, muzički producent i tehno DJ, koji je pokušao da nam dočara zašto ga nervira što ga svi pitaju „zašto se preselio u Beograd“, „šta će koji đavo tu“ i sl. Tačnije, pokušao je i uspeo da nam, pričom o svoja dva bliska susreta sa smrću, u Južnoafričkoj Republici i Japanu, objasni kako je došao do toga da više ne pita „Zašto?“ već „Zašto da ne“. Još nam je rekao da je Beograd magičan grad „which sounds beautifully and has amazing lyrics“. Namerno vam ne prepričavam njegova iskustva, to morate da čujete svojim ušima i osetite emocijju koju prenosi. Sjajan lik, baš sam srećan što će ga Beograd imati.

Time je ovogodišnji TEDxYouth@Belgrade bio završen, mada je bilo očito da se većini nas ne ide, da želimo još malo TEDx magije i druženja sa ljudima koje možda prvi put vidimo u životu, ali koji imaju isti način razmišljanja i nose istu energiju…

Inače, jako mi je žao što nije bilo livestreama, ali biće snimaka online na www.tedxbelgrade.com uskoro. Do tada, bacite pogled na fotke na TEDxBelgrade FB Pageu.

 

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

Discussion

One Response to “Moj prvi TEDx…”

  1. Mnogo bolje izgledas… Vidi se da radis na tome 🙂

    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0.0/5 (0 votes cast)
    VA:F [1.9.22_1171]
    Rating: 0 (from 0 votes)

    Posted by Bojan011 | 30/05/2012, 10:07 am

Post a comment

Ошибка


Страница не найдена

К сожалению странцы, которую вы искали не сушествует.

Меню

© 2015 Велоспорт - все права защищены!
Ошибка


Страница не найдена

К сожалению странцы, которую вы искали не сушествует.

Меню

© 2015 Велоспорт - все права защищены!